Madrid

Prvi utisci sa seminara u Madridu

Hvala ti Bože na veličanstvenom putovanju u Madrid! Hvala na veličanstvenom životu.

Kakav grad! Kakav seminar! Kakve spoznaje! Kakva čuda!

Moji utisci sa putovanja su još uvek pod uticajem uzbuđenja i radosti. Polako ih sređujem. Ovaj tekst nastaje kao neki uvod u priču o svemu što se desilo i što sam doživela kao veličanstveno.

Pretpostavljate, dragi čitaoci, da nije bilo niti jednog izazova. O, koliko ih je samo bilo! I to velikih, pravih, sjajnih, neverovatnih! A nagrade koje su usledile, umom su nepojmljive!

Sam odlazak u Madrid bio je spontana reakcija na ogromnu radost koju sam osetila kada sam videla da će se na jednom mestu okupiti autori, koji su uticali na promenu mog života. Njihove priče, knjige i životni put imali su ogroman uticaj na moje shvatanje života i njegov kvalitet i do neba im hvala. Kada sam videla da će se u Evropi održati ovako fantastičan seminar, dete u meni je počelo da skače od sreće i traži način da se ova želja realizuje. Uspela sam! Jednostavno obožavam seminare. Volim tu atmosferu, energiju koju ljudi donose na okupljanja ovog tipa, entuzijazam i uzbuđenje koji nas sve vozi dok kopamo po svojim sećanjima i oslobađamo se onih nepotrebnih. Ushićenje kada nastupi spoznaja, suze koje me očiste ili opuštanje nakon neke divne meditacije čine da moje srce peva.  A u Madridu sam pevala! Čak i bukvalno. Za sve one koji su čuli moje pevanje, nije bio baš najbolji dan, ali šta da se radi :)

Ovo putovanje je trajalo šest dana. O Madridu ću napisati poseban tekst u vidu putopisa i jedva čekam da se time pozabavim. Grad je ogroman, prostran i jedan od tri najveća u Evropi. Međutim, toliko je dobro organizovan i povezan da je snalaženje u njemu veoma lako i zabavno.

Moji saputnici su bili ljudi koji su pošli put Španije zbog seminara Being One. Sve nas je dovela ista ljubav, isto interesovanje. Prva dva dana smo proveli u obilasku grada. Oduševila me je njegova širina u svakom smislu i neverovatna otvorenost ljudi i njihova želja da pomognu. To je jedan od većih utisaka! Kakve smo sve divne duše sretali, Bože! Madriđani ako vas vide sa mapom ili kako ste zastali na tri sekunde kraj karte metroa, tu su i pitaju gde idete. Onda uključuju svoje telefone i pokazuju kojim se putem treba kretati do željene destinacije. Znaju i da krenu sa vama ili da se vrate ponovo da bi dodali još koji detalj, nakon što su vam lepo i pažljivo objasnili kako i kuda da se idete. U ovom gradu se osećaš dobrodošlim. Ovde se osećaš prihvaćeno. Osećaš se bezbedno. Osećaš se voljeno.

Da nastavim nekim redom. Dan pre seminara smo saznali da je promenjena lokacija događaja, te se ne održava više u košarkaškoj areni već dvadesetak kilometara od Madrida. Priznajem, pitali smo se kako ćemo se organizovati do novog mesta i koliko će nas koštati. No, organizatori su obezbedili besplatne autobuse koji su nas prevozili svakih dvadeset minuta sa jednog od većih trgova- Plaza Espana. Jedva smo pronašli tačno mesto sa kojeg bus polazi. Hvala divnom saobraćajcu koji nas je uputio do prave tačke. Mali broj Španaca govori engleski dobro, ali svi žele da pomognu. Moje kombinovanje italijanskog, nekog logičnog razumevanja korena reči zbog poznavanja latinskog  i španskog, naučenog iz serije Rosalinda, koju smo brat i ja gledali sa našom bakom pre hiljadu godina, tada iz šale zabave, učinili su moje sporazumevanje lakšim. Da li je neko od domaćina pomislio da sam malo čudna jer govorim izmišljenim jezikom, to je već neko drugo pitanje. Ja sam bila zadovoljna i ludo sam se zabavila.

Elem, bus nas je odvezao do mesta dešavanja. Stižemo ispred arene. Uh, iznenađeni smo bili brojem ljudi i činjenicom da ne vidimo gde je ulaz, nismo sigurni koliko iza se prostire zmijoliki red od nekoliko hiljada ljudi. Preovladavao je španski jezik, ali se mogao čuti, engleski, francuski, portugalski. Svi su nekako veselo ćaskali ne očekujući da će provesti toliko sati na ulici. Bilo mi je hladno u kaputiću, počela je i kiša i nakon dva sata čekanja, svi su komentarisali kako upravo dobijamo priliku da primenimo sve što znamo, odnosno, strpljenje, shvatanje procesa života i prihvatanje sopstvene odgovornosti. U meni se orila pesmica: Oprosti molim te, žao mi je, hvala i volim te. Iz čistog mira, pojavljuje se jedna divna žena, koja je išla i sve ljude u redu nudila svežim trešnjama. Kako su nam samo prijale! Ponovo je stigla neočekivana pomoć. Prišla nam je jedna draga devojka koju sam upoznala u grupi Being one i rekla nam da misli da mi, sa kartom za deo  Andromeda, možemo ući. Zašto sam ja insistirala da nije na nas red da uđemo, ne znam. Izgleda da mi se čekalo ispred hale sa svima ostalima. Srećom, nisam sama došla na seminar, te smo se pomerili ka ulazu i za čas već bili u areni. Ovde smo osvestili da treba da dozvolimo životu da nas iznenadi i vodi, a da je naše samo da kažemo Da i da se prepustimo.

Saznajem da se u ovoj areni vode borbe sa bikovima. Bilo mi je zanimljivo kako je ovako divan seminar baš ovde počinjao i znala sam da ćemo svojom ljubavlju očistiti prostor. Setila sam se i divnog crtanog filma The book of life u kome je za mene najupečatljivija scena kada se ogroman bik, koji predstavlja strah, transformiše pred pesmom čiste ljubavi.

Ljudi su ulazili, seminar je počeo. Pokušavali su da nameste ozvučenje, ali je sve to išlo kilavo. Izašao je prvi govornik. Svima nam je bio nepoznat. Serđi Tores. Bilo mi je zanimljivo njegovo prezime.  El toro znači bik. Mi u Areni bikova. Slučajnosti ne postoje. Izašao je Serđi  i prepustio se svojoj inspiraciji i spontanosti. Iskoristio je fantastično trenutak i govorio o tome da smo 100% odgovorni za svoj život. Da to što neki od nas ne čuju dobro, znači samo da da se ne nalazimo na pravom mestu. Baš na našoj strani tribina ugasilo se ozvučenje. Pozvao nas je da siđemo na parter. Seli smo na pod, čulo se fantastično. Mi mislimo da ne čujemo dobro, a u stvari se ne nalazimo na dobrom mestu. Koje je to pravo i dobro mesto? Mesto na kome smo u skladu sa sopstevnom dušom. Ovo nas je duboko dotaklo.

Podsetio nas je da sadašnji trenutak uvek savršen i da ukoliko mislimo da nešto fali, zapravo Mi nedostajemo tom sadašnjem trenutku. Nikada nam ništa ne fali. Uvek imamo šta je potrebno i uvek je sve kako treba. Postoji i izbor, naravno. Možemo se prepustiti ili opirati.

Kada se opiremo životu, sve nas udara, a kada se prepustimo, sve nas prati.

U iščekivanju predavanja Grega Brejdena, dozvolila sam sebi da me preplavi spoznaja tako lagane istine i uživala sam u sadašnjem trenutku. Do narednog izazova, kada se pojavilo moje sećanje na osećaj i od mene zahtevalo razum i prihvatanje. Te lične transformacije u momentu su najveće pobede. Pobede nad sobom. Mogla sam se opirati i upropastiti sebi vreme u Madridu, a hvala Bogu, prepustila sam se i prihvatila sebe sa svim svojim osećajima i radost je nastavila da me vodi.

Prvo predavanje je za mene bilo najznačajnije tog dana i obeležilo je moje korake dok nisam zaspala uveče.

Tog prvog dana seminara slušali smo Brejdena. Govorili su potom  sinovi čuvenog Ruiza, autora Četiri sporazuma. Kasnije uveče, bili smo na večeri sa veselim Špancima koji ne govore engleski. Mnogo smo se smejali. Dok smo jeli predivnu salatu od svežeg spanaća sa grilovanim kozjim sirom posutim suvim grožđicama, veseli Španac nam je svima podelio po mali srebrni ključić kao simbol naše sopstvene moći. Uživali u ponoćnoj šetnji ulicama Madrida. I to veče usnila sam veoma zanimljiv i intenzivan san. Kroz san se provlačio moj osećaj, koji se javio i tokom seminara. Odlučila sam svoj san nazvati posebnim dubokim čišćenjem. To je predstavljalo i čitavo ovo putovanje.

Za sad toliko, a narednih dana pisaću o tome kako je u nekom trenutku otkazan seminar, šta smo mi učinili povodom toga,  koga sam sve upoznala u Madridu i koliko se osetilo to da smo svi jedno.

Voli vas Vera

 

 

 

Postavi komentar

Postavi komentar