Možemo li stalno biti pozitivni?

Da li ste ikada bili u zabludi da oni koji misle pozitivno nemaju loš dan? Jeste li ikada pomislili da oni koji osveste i zavole sebe ne osete tugu, bes ili šta slično? Mislite li da je nekome lakše nego vama? Da je rad na sebi i svest sigurna karta da nam se nikada ništa neprijatno neće desiti? Da nekome uspe da nema niti jednu negativnu misao? Ja sam imala sve ove tripove. I naravno da su u pitanju samo naše iluzije.

Ali u isto vreme, verujem da je to sasvim normalno. Zašto? Osim što su programi „nisam dovoljno dobar“ duboko usađeni u nama, koje treba  čistiti i osvešćivati, zanesemo se tim mislima jer naš ego voli da se poredi sa drugim ljudima. A kako se možemo porediti bilo sa kim, kada smo mi rođeni sa svojim programima, sećanjima na osećaje, odgajali su nas jedinstveni otac i majka, i proživeli smo jedinstvene situacije. Niko se ni sa kim na ovom svetu ne može porediti, te ne može biti bolji ili lošiji od nekog drugog.  No, ego se naš i dalje može istripovati da je neko bolji te mu uspeva da bude non stop pozitivan. Zbog čega? Ljude koje pratimo na društvenim mrežama, vidimo samo u najboljem svetlu.  Vidimo ih u trenucima njihovog entuzijazma i stvaralaštva. Oni snimaju kada su raspoloženi, pišu kada su inspirisani. Da bi smo dobili ideju, moramo biti inspirisani. Da bismo bili inspirisani, moramo biti tihi, u miru, u ljubavi sa onim što jeste, jer u protivnom ideje ne bismo ni primetili ni čuli. Naravno, na nama je dalje da ih sprovodimo u delo. Kada sprovodimo ideju u delo, mi smo prozračni, pokrenuti, zračimo ljubavlju, jer smo na taj način sebi dozvolili da budemo ono što jesmo i da božansku kreaciju ostvarimo. Tako da, dragi moji, svi oni koje pratimo na Youtube kanalima, Instagram profilima, Blogovima i slično, mi njih vidimo u trenutku njihovog stvaralaštva, a tada su svi veličanstveni. Zadovoljni sobom zbog preduzete akcije, ispunjeni. Još ako nisu iskreni da priznaju da i njima dođu i mračne misli i osećaji, da i oni imaju uverenja, strahove, onda su naše slike o njima posebno iskrivljene.

Kako to znam? Ja sam inače priključena na univerzumski izvor ideja i one dolaze stalno. Neke su male, a neke božanstvene. Često sam inspirisana, ali mnoge ideje nisu sprovedene i one su otišle u zaborav. Mnoge! Međutim, momenti kada sam se potrudila da uklonim sve izgovore i sprovedem neku u delu, osetila sam se poletno, divno, fantastično. Stupanje u akciju donosi posebnu energiju. Znam da neke meni drage ljude i nerviram kad me uhvati moj entuzijazam i radost, ali to je sve sjajno i zabavno. To su trenuci mog stvaralaštva i mira, jer kada se ne osećam najbolje, niti imam ideja, niti volje da na njima radim.

Kada sam započela svoje duhovno putovanje, rad na sebi, imala sam početničke uspehe i sa meditacijom i sa dobrim raspoloženjem. Počela sam od priče o zakonu privlačenja, te je potvrda bilo mnogo, takozvanih manifestacija. Međutim, kada bi došle prve negativne misli, padala sam u očaj, bila sam sigurna da ja negde grešim, ne radim dovoljno, ne čitam dovoljno, nisam nešto dobro razumela. Ako ta i ta osoba može biti uvek pozitivna, onda samo nisam dovoljno posvećena. Jednom rečju, isplivao je program „ ja nisam dovoljno dobra.“

Hvala Bogu, došlo je do velikih padova. Hvala Bogu, došlo je do stvarnog osvešćivanja. Nije poenta biti stalno pozitivan. Nije poenta samo zameniti negativne misli pozitivnim, niti je to uvek moguće. Nije poenta od sebe očekivati da budemo neko drugi. Poenta je biti svoj. Prihvatiti sebe 100%. Prihvatiti odgovornost za sopstveni život. Nastojati da u izazovnim trenucima spoznamo sebe, spoznamo koji nas strah sputava i da zavolimo i te delove sebe, uplašene, nesigurne. Suština je imati poverenja u život, biti dovoljno hrabar i odustati od potrebe za kontrolom. Bitno je izmeniti ugao gledanja i tražiti dobre strane svake situacije. Da li bolest zaista može biti blagoslov? Tvrdim da može. Može nas vratiti sebi. Da li gubitak posla može biti dar od Boga? Sigurno, jer nam ostavlja prostora da se posvetimo sebi, shvatimo šta želimo od života. Da li kada pukne guma možemo reći da je to fenomenalno? Da. Možda smo izbegli saobraćajnu nezgodu. Da li je u redu da nas takve okolnosti iznerviraju? U redu je. Ako li se i iznerviramo, onda treba videti šta možemo iz toga naučiti. Kada imamo poverenja u život znači da smo svesni da postoji šira slika i da je sve deo nekog većeg životnog plana.

Šta se promenilo od kada sam zakoračila putem rada na sebi? Jesam li ikada neraspoložena? Da.  Ima li izazova? Naravno. Ali, danas mi mnogo manje vremena treba da izađem iz nekog začaranog kruga. Danas uglavnom ne kinjim sebe zato što imam loš dan. Dozvolim sebi da se osećam kako se osećam.  Mnogo brže shvatim odakle ide neki osećaj i tako ga brže i pustim. Proživim ga. Ne plašim se da će taj loš dan i loša misao odmah privući nešto neprijatno. Danas ne krivim druge za svoje okolnosti već priznajem svoju moć tako što znam da sam 100% odgovorna za svoj život. Znam da su ljudi i situacije samo moje ogledalo. Kada očistim svoje ogledalo, odraz u njemu se izmeni. Mnogo lakše zaspim. Mnogo više vodim računa o svojim mislima i rečima. Da li osećam krivicu? Da, ali je sve brže osvestim i osvetlim taj deo sebe. Krivica je iluzija, grešaka nema. Svega toga setim se mnogo brže nego ranije. Iz dana u dan se sve lakše prepuštam. Zahvalnija sam. Prisutnija sam. Više uživanja dozvoljavam sebi. Manje brinem šta će drugi reći. To ne znači da mi to nikada nije bitno, ali kad osvestim da se time opterećujem, setim se da su to programi straha. Lakše se izražavam. Slobodnije živim. Danas me mnogo češće vodi ljubav, nego strah i to je, mislim, najveća blagodet.

Da li mogu od sebe da očekujem da sva uverenja koja mi ne služe odmah izbrišem, da uvek razumem sve šta se dešava, da uvek budem pozitivna? Naravno da ne.

Ono što možemo stalno ili što je češće moguće jeste da nastojimo da svet gledamo iz pozitivnog ugla, da tražimo dobre strane svake situacije, jer sve uvek i jeste dobro. Možemo biti svesni da smo 100% odgovorni za svoje iskustvo i možemo se truditi da negujemo zahvalnost. Možemo biti svesni svojih uspeha i koliko smo napredovali u odnosu na sebe od ranije. Možemo voleti i prihvatiti i sebe i druge.To su momenti koji menjaju život. Što više težimo ovakvom pogledu na svet, sve više primećujemo lepotu svega što jeste. Život je predivan. Život je igra, poligon za rast. Život je niz iskustava, lekcija i u tom šarenilu jeste njegova apsolutna lepota. Hvala živote!

Eto, zavirili ste malo u moju dušu i nadam se da vam služi.

Voli vas Vera

Postavi komentar

Postavi komentar