Kako i zašto voleti sebe

Kako i zašto voleti sebe?

Probudio sam se sa idejom da napišem jednu rečenicu na temu ljubavi prema sebi. Seo sam za sto i odjednom, u mislima su krenule da se nadovezuju nove rečenice. I tako, od te jedne misli, nastao je ovaj tekst. Nekoliko trenutaka nakon toga, naišao sam na rečenice Vejna Dajera, Dena Milmana, Peme Čodron i ostalih divnih duhovnih učitelja koje govore o tome kako je naš prvi zadatak da naučimo da prihvatamo i volimo sebe, te da će se ta ljubav potom sa lakoćom preneti na naš svet i sve u njemu.

Volite li vi sebe? Ako vas zanima iskreni odgovor vašeg bića, probajte sledeću stvar. Stanite pred ogledalo, pogledajte se i recite nekoliko puta, što nežnije: „Volim te“. Zagrlite sebe, čestitajte sebi na svemu što ste do sada prošli i preživeli sa uživanjem i radošću. Obratite pažnju na svoje emocije. Da li ovo možete da uradite sa lakoćom, radošću i uživanjem, ili vam sama pomisao na ovu vežbu izaziva nelagodu?

Iznova i iznova u radu sa ljudima, primećujem da kada dođemo do vežbi opraštanja, najteže opraštamo sebi. Zašto je to tako, ako mi gotovo nikada ne grešimo? Postoji li možda mogućnost da na nekom nivou snažno zameramo sebi, ali jednostavno toga nismo svesni? Da li je moguće da podsvesno zapravo mrzimo sebe i ne smatramo se vrednim ljubavi? Da li je moguće i da je svet zaista naše ogledalo, pa da isto osećamo prema njemu?

Naravno da naši partneri, članovi porodice, prijatelji, komšije, političari i ostale javne ličnosti…, ma zašto ne reći – svi, samo treba da poslušaju ono što im govorimo i sve će biti u redu. Koliko smo im samo puta dali jasne i logične instrukcije i nesumnjivo bili  u pravu, a oni ipak tvrdoglavo odbili da nas poslušaju. Ma nema veze, ako budemo dovoljno uporni i nastavimo da radimo istu stvar i očekujemo drugačiji rezultat, možda ćemo ipak uspeti?

Takođe, nekako se dešava da i kiša pada kada nam ne odgovara, a i ovo letnje Sunce baš prži, vazduh i voda su zagađeni, hrana ne valja, novca nema dovoljno – ma baš je ovaj život težak i kako uopšte mogu da njime budem zadovoljan? I ovi što pričaju o zahvalnosti i sreći u sadašnjem trenutku – baš me nerviraju. A tek oni koji mi kažu da je svet moje ogledalo i da sam 100% odgovaran za sva svoja iskustva – e te ne mogu da smislim. Ludaci! Ali, hajde da probam da vidim šta jedan takav kaže, pa da mogu ljudski da ga pljunem. E vala ću da mu kažem, ali hajde ipak da pročitam do kraja.

Jednom davno reče Oskar Vajld: „Nisam više dovoljno mlad da bih znao sve“. U prisustvu ovakvih mudrosti, danas moje čitavo biće momentalno zatreperi, kao neki znak prepoznavanja duboke istine. Ali, dok sam bio nešto mlađi, bio sam uveren da znam sve. Čak i kada sam prvi put čuo Sokratovo „Znam da ništa ne znam“ – toliko sam bio mudar da sam imao potrebu da objašnjavam drugim ljudima da – ja znam, a oni ne znaju.

Danas, dragi moj čitaoče, ja znam da ništa ne znam, a ta vrsta mladalačkog sveznanja kao da je nestala. Ali sada beskompromisno živim svoju istinu, volim sebe i svoj svet više nego ikada i slobodno govorim o svom životnom iskustvu.

 

Šta se dešava kada poverujemo da nismo dovoljno dobri?

 

Sada verujem da je svo naše nezadovoljstvo životom posledica neljubavi, grubosti i strogosti prema sebi. Jednostavno, veoma često kroz odrastanje, sa lakoćom poverujemo da je potrebno da budemo savršeni u svemu, da je život takmičenje i da je potrebno pobediti u borbi sa drugima. Bivamo nagrađeni ako najbrže pojedemo ručak u obdaništu, pobedimo u trci na fizičkom, tačno uradimo sve zadatake na kontrolnom, itd… Posmatrajući te događaje mi im dajemo pozitivno značenje i povezujemo sa ljubavlju, a sve one druge doživljavamo kao neuspehe u kojima nam biva uskraćena ljubav. Na taj način u nama sve snažnije živi podsvesno uverenje da nismo dovoljno dobri takvi kakvi jesmo i da zaslužujemo ljubav samo kada smo savršeni. Ali, pošto smo mi ti koji dajemo značenja događajima, ukoliko posmatramo svet iz ugla „nisam dovoljno dobar“ – šta god da uradimo neće biti dovoljno dobro, ma koliko da smo energije i truda uložili.

Takav životni stav vodi u perfekcionizam, a on vremenom u depresiju. Kako to? Pre nekoliko godina, podstaknut mnogim inspirativnim knjigama, ali ne razumevajući ih baš najbolje, dnevno sam obavljao mnoštvo aktivnosti i bio izuzetno efikasan. A ipak, na kraju dana sam se osećao iscrpljenim i stalno se pitao šta još treba da uradim kako bih se konačno osećao zadovoljnim u sadašnjem trenutku? I onda, na divnoj radionici Siniše Ubovića, na dubokom nivou sam shvatio da zapravo sve to radim, sa tolikim intezitetom i posvećenošću, da bih dobio „Bravo, sad si dovoljno dobar“ od svog sveta. Jednostavno, na podsvesnom nivou, to nisam mogao da dobijem od sebe, pa sam tragao za podrškom spolja. Dan nakon radionice, sedeo sam u sobi zatvorenih prozora i vrata, kada se na moj vrat spustio blagi povetarac, koji je nosio poruku za mene. Osetio sam samo: „Nežno prema sebi“. Istog časa niz moje lice su krenule suze, one koje na dubokom nivou čiste dušu. Tada sam i shvatio da je perfekcionizam zapravo strah da nismo dovoljno dobri, te da kao takvi, nismo vredni ljubavi. Ako smo često nezadovoljni sobom, vršimo stalni pritisak na sebe i tako se neminovno ukrcavamo na brod za depresiju u jednom smeru. Zanimljivo je da uopšte nisam bio svestan tog problema i da sam, na svesnom nivou verovao da sam veoma zadovoljan sobom. Da sam bio nešto mudriji, znao bih da je manjak ljubavi prema sebi najlakše prepoznati u osuđivanju i kritikovanju drugih. Još jednom se treba podsetiti – svet je naše ogledalo i on nikada ne greši. U tom periodu sa svih strana sam čuo: „Budite u sadašnjem trenutku i nemojte osuđivati druge“, ali mi je i jedno i drugo bilo poprilično teško.

Srećom, spoznao sam sve to tada. Da nisam, verujem da bi vremenom posledica nezadovoljstva sobom bila potpuni gubitak volje za stvaranjem i bilo kakvim radom. Tada nam se čini da je sve dosadno, nalazimo se u stanju beznađa ili „blejanja“ i kontinuirano tražimo zabavu van nas, dozvoljavajući da naši trenuci prolaze, potpuno nesvesni da su oni najveća čarolija. Osećamo se hronično umornim, čini nam se da uživamo u neradu i očekujemo dobitak na lutriji. Ukoliko smo dugo nezadovoljni sobom, gotovo sva naša energija odlazi na kritikovanje sebe i drugih. Zašto? Pa zato što se plašimo da budemo ono što jesmo i da se izrazimo se na sopstveni način.

 

Šta je to ljubav prema sebi?

 

Shvatio sam da je potrebno da volim sebe više, ali nisam to još uvek najbolje razumeo. Jer, često se ljubav prema sebi pogrešno poistovećuje sa narcisoidnošću, pa je i mene to zbunjivalo. Ljubav prema sebi zapravo počinje kada naučimo da budemo zadovoljni sobom u ovom trenutku. To je onaj unutrašnji mir o kome se toliko priča u duhovnosti. Prihvatiti sebe onakve kakve jesmo baš sada, sa svim vrlinama i manama i na dubokom nivou razumeti da smo, baš kao i drugi, davali najbolje i najviše od sebe sa obzirom na sve okolnosti u našem životu. Da smo mogli i umeli bolje, to bismo i učinili. Tada smo  konačno spremni da iskreno oprostimo sebi. Naravno, tu ima dosta suza, ali onih koje nam na lice vraćaju dečji osmeh i radost.

Voleti sebe znači biti ono što jesmo. Kreativno, božansko biće, koje postoji i izražava se na jedinstveni, autentični način u svakom trenutku i kroz tu akciju svakog časa doprinosi čitavom svetu. Upravo tako mi igramo svoju ulogu, a problem nastaje kada poželimo da igramo ulogu namenjenu nekom drugom. Svi smo mi posebne niti u šari beskonačnog ćilima Ljubavi. I nema većeg ili manjeg. Sunce nama deluje veliko i njegov doprinos nam deluje ogroman. Ali, isto tako, kada ne bi postojala jedna izuzetno mala mušica, kakao ne bi mogao biti oprašen i čokolada ne bi postojala. Da li je Sunce svesno svoje uloge? Da li je ta mušica svesna svog ogromnog značaja? Na isti način, mi imamo svoju jedinstvenu ulogu na ovom svetu kojom dajemo nemerljiv doprinos, samo što o tome nemamo pojma.

Da li ste se nekada pitali odakle dolazi kreativnost? Znate, postoje naučna istraživanja koja govore da je 95% – 100% dece izuzetno kreativno u prve četiri godine života. Dakle, svi mi. Sa osam godina je taj procenat duplo manji, a sa dvanaest – manji od 5%. Tada počnemo da verujemo da su neki posebni ljudi umetničke duše i da mi jednostavno nismo tako talentovani. Ali, kreativnost zapravo dolazi od Božanskog kreatora. I on se nalazi u nama. To je ono nadahnuće ili inspiracija, koju smo sa lakoćom sprovodili u delo kada smo bili deca. U svakom trenutku smo bili sposobni da pronađemo radost, od svega smo umeli da napravimo igru. Nije nam bilo važno da li u rukama imamo papirnu kesu ili najskuplju igračku, jer bitna je samo naša percepcija ili način na koji nešto posmatramo. Tada se nismo pitali da li je to što radimo dovoljno dobro, bili smo slobodni i uživali u našoj igri života. Kada kao odrasli ponovo učimo da volimo sebe, to je naš zadatak – dozvoliti ljubavi da nas vodi i bez straha biti ono što jesmo. Možda će neki od vas pomisliti „lako je njemu, ja nisam kreativan“, ali zapravo je to samo posledica straha koji je dugo vladao nama. Upravo taj strah da budemo ono što jesmo i sa radošću se izrazimo pred svetom blokira dotok inspirativnih informacija u naš um i blokira našu vezu sa Kreatorom u sebi.

Voleti sebe znači i ne plašiti se i ne bežati od tzv. negativnih emocija. To je ono što je mene mnogo mučilo. Kada god bih se osetio nezadovoljnim i uplašenim, nastojao bih što brže da pobegnem iz tog stanja. Ali, ono čemu se opiremo, nastavlja da postoji i postaje snažnije. Bilo je potrebno vreme da naučim da prigrlim te emocije (koje su samo posledica naših podsvesnih uverenja), da shvatim da one zapravo žive kao energija u meni, da su tu sa razlogom i da sadrže važnu lekciju za mene. Tek kada sam to na dubljem nivou razumeo, bilo mi je lakše da ih prigrlim, razumem lekcije koje mi donose i pustim ih. Zahvalio bih im se iskreno, emocija bi ponovo postala slobodna energija, a u moje srce bi se vratio mir.  I kao prirodna posledica prihvatanja i ljubavi prema sebi, sada sam mnogo više u sadašnjem trenutku, beskonačno mnogo više volim i prihvatam druge i naravno, mnogo manje osuđujem.

Iako je ljubav prema sebi nešto najprirodnije, ako dugo živimo na drugačiji način, onda to zaista nije lako. Naročito zato što program koji nas vodi  očekuje samo savršene rezultate, i paralelno ponavlja da, još jednom „nije dovoljno dobro“. Tako se vrtimo u izuzetno snažnom, začaranom krugu podsvesnih programa koji smo sami kreirali.

Upravo to što u njih verujemo, daje im veću snagu, te naša realnost deluje sve istinitija. Nije lako osloboditi se lanaca kojima smo sebe vezali. Verujem da je upravo to razlog što se mnogi duhovni tragaoci osamljuju i odlaze u planine, pećine, manastire, napuštaju svoje partnere ili na drugi način, drastično menjaju svoje živote, kako bi oslabili snagu kreirane realnosti i dali sebi priliku da sve vide iz drugog ugla.

U skladu sa tim, kada mi je po prvi put rečeno da ne volim sebe, nisam poverovao. Ali, rekao bi Hu Len – to nisam mislio ja, već program u meni. On je taj koji je dirigovao mojim mislima, emocijama i delima. Podsvesna uverenja sa lakoćom primećujemo kod drugih, ali to nam ide dosta teže kada smo mi sami u pitanju. Zato, ako se pitate kakva su vaša uverenja – pogledajte svoj svet. U njemu se nalazi, 100% precizno sve ono u šta verujete. Još jednom se setimo da je sve naše ogledalo i u oblastima u kojima primećujemo problem, postoji prilika za transformaciju iskustva i promenu. Jer, bukvalno sve što imamo priliku da iskusimo posledica je onoga što je u nama.

 

Kada volimo sebe, živimo svoje snove

 

Otkud baš ovaj zaključak? U pauzi pisanja, otišao sam do prodavnice. Za desetak minuta, kraj mene su prošle tri osobe sa istim natpisom na majici: „Keep your dreams alive“. Slučajnost?

Svako od nas na jedinstven način percepira ovaj svet, pa će tako biti i sa ovim tekstom. Upravo zato, neki crtani film ili dečju pesmu možemo shvatiti kao „još jednu zabavu za decu“, ali i iskustvo koje može transformisati čitav naš život. Upravo sadržaji namenjeni deci prepuni su izuzetno snažnih, divnih duhovnih poruka. Ali, da bismo ih primetili, potrebno je da shvatimo da su one namenjene nama, jer svi smo mi deca Ljubavi. Pokušajte da na taj, novi način posmatrate dobro poznate stihove i pročitajte ih nekoliko puta:

„Nema sveta ni planete,

gde ne može stići dete,

sve dečje staze vode,

od igre do slobode“.

Da, dragi moj čitaoče, koliko god godina da imaš, na duhovnom nivou ti si dete Ljubavi, ovi stihovi su namenjeni tebi i nema sveta ni planete gde ne možeš stići. Kako? Igra i sloboda, dečja radost te tamo vodi. „Dođi k’ meni kao dete“, Bog reče.

Pa da vidimo, kako to održavamo naše snove živim? Ja nastojim da svu svoju energiju usmerim na deo mene koji bezuslovno voli, deo koji zna da smo svi jedno, da smo apsolutno svi jedna porodica. Šta god da mislim, osećam ili radim, u mom umu se vrti ploča sa jednom jedinom rečenicom. „Volim te, volim te, volim te…“. Na taj način mnoštvo mojih podsvesnih programa biva rastvoreno i jednostavno obrisano. Oslobađam se lanaca, postajem slobodan i tako lakše mogu da primim inspirativne ideje, savršene za moje postojanje u ovom trenutku. Posmatram ih kao darove Ljubavi, a time što krećem u akciju kako bih ih sproveo u delo, iskazujem zahvalnost i poštovanje. A kažu, inspiracija češće dolazi tamo gde je poštuju. Na taj način nastaju tekstovi koje pišem, video materijali, radionice koje radim, ali i moje svakodnevno ponašanje.

Ali, istovremeno sam svestan da ja nisam svoje misli, emocije, dela ili svoje telo. Ja sam zapravo neka svest koja posmatra ili svedoči svemu što se pojavljuje u mom iskustvu, te nastojim da sve što kreiram posmatram kao roditelj koji bezuslovno voli dete. Mentalno, zahvalnošću i ljubavlju, sečem veze sa tom kreacijom i dajem joj slobodu, svestan da ona nije došla u ovaj svet da bi bila moja, već svačija i da bi živela svoj život, sa sopstvenom svrhom. Na isti način kao što to čine ona sićušna mušica ili Sunce.

Hvala na tvom vremenu i posvećenosti, dragi čitaoče. Mir i ljubav ti želim. I upamti – “Nežno prema sebi”.

 

Marko Maoduš za Planetu radosti

 

Više o radu Marka Maoduša možete pročitati na sajtu:

http://markomaodus.com/

ili na njegovom YouTube kanalu

https://www.youtube.com/user/doctorbgd

Postavi komentar

Postavi komentar