Greške koje sam napravila i šta sam iz njih naučila

Veoma izazovan period. Veoma. Na svim životnim poljima. Smenjuje se osećaj izgubljenosti i poverenja u život. A duboko u sebi znam da je sve dobro i da sve dolazi na svoje mesto. Potpuno sam svesna da kada se ne osećam dobro, samo dopuštam strahu da me preplavi i tada ne vidim jasno. O sebi sam spoznala da je duboko ukorenjen strah od promena. Toliko sam se promenila poslednjih nekoliko godina, toliko se stvari posložilo dobro i toliko čeznem za promenom u isto vreme, a ponovo, strah je veliki. To je moja najveća spoznaja. No, leptirići su ono što me uvek vrati u mir. Da li se gusenica jednako plaši transformacije?

Mislim da je sve to normalno. Ono što mene oslobađa tokom bilo kakvih izazova jeste razumevanje onoga što se dešava i shvatanje koje sećanje na osećaj me je dovelo u situaciju. Kada god sam uspela da se izmaknem i ne pridodam veliki značaj samoj situaciji, ja bih joj potpuno oduzela moć i preuzela svest o sopstvenoj snazi.

Nikada situacija nije jača od nas, ali nikada!

Samo je nerazumevanje iste ono što nam izaziva nervozu i osećaj da smo bespomoćni.

Iznenadila sam samu sebe da je u ovom periodu moj zamagljen vid u odnosu na dešavanja preda mnom i sama promena svih segmenata mog života dovela do toga da imam takve vrtoglavice da sam morala odležati. Tlo mi se pomeralo pred očima, jer i jeste tako bilo. Ono što se, srećom, jeste promenilo u mom pogledu na život je ideja da mi lekar nije uvek potreban. Znam da je moje unutrašnje stanje samo odgovor na situaciju. Razgovor sa mojom najdivnijom mentorkom mi je doneo jasnoću pred očima. I vid se razbistrio.

Ovo je period velikih transformacija

U razgovoru sa divnim ljudima koje ja savetujem i sa mojim prijateljima, shvatila sam da je ovo definitivno period u kome se dešavaju svima velike promene i nekako kao da smo na ispitu da vidimo dokle smo stigli, šta jesmo posložili sa sobom, a šta nismo. Ove promene su potreba našeg bića i sigurno nam služe.

Naše opiranje i strah su ti koji nas dovode do osećaja da nećemo moći da nađemo snage, volje da nešto savladamo.

Prihvatanje i ljubav, pak, ozdravljaju i nas i situacije.

Kada radimo na sebi, spoznajemo sebe i menjamo sebe i svoja uverenja, prirodno je da će se naše okruženje, situacije i naši odnosi menjati. A nekada to ide burnije, ali te promene svakako treba prihvatiti.

Naišla sam skoro na fantastičnu rečenicu koja glasi: Bez revolucije nema evolucije.

Tako je, čoveče! Moramo nešto zaista promeniti da bismo porasli, odrasli i uživali plodove razvoja. Polako da iz haosa dođemo do jasnoće.

Greške koje sam napravila u ovom periodu, a šta sam zapravo mogla da radim?

  1. Zaboravila sam na sebe. Fokusirala sam se da umanjim bol svima oko sebe, zaboravljajući da se posvetim stvarima koje volim i koje meni donose mir.  U stvari sam mogla misliti prvo na sebe i meditirati, ispuniti svoju šoljicu čajem, pa ponuditi sve ostale i svojim čajem i svojim mirom.
  2. Očekivala sam od drugih. Očekivala sam ponovo da će se meni jednako naći svi oni za koje sam ja bezuslovno uvek tu. Očekivanje donosi razočarenje. Svako može da pruži onoliko koliko i sam može poneti. Treba ih zaista razumeti. Ne znači da nas beskrajno ne vole, već da ne veruju da imaju snage. Ali setiće se, ne brinite.
  3. Previdela sam svoju snagu. Dozvolila sam sebi da vidim izazove većim od svoje snage da nastavim da radim ono što najviše volim, a to je da donosim ovom svetu malo svog mira, ljubavi i radosti, kroz pisanje i neke druge moje ljubavi.

Svo razumevanje i ljubav koju nađem za drage ljude, sa kojima razgovaram o njihovim dilemama i izazovima nekako sam zaboravila da pružim sebi. Sad vidim da sam sebe požurivala da shvatim, razumem, prihvatim sve ono što do mene dolazi. Zafalilo mi je nežnosti prema sebi. Moja očekivanja da budem mirna, sabrana, snažna i razumna su bila ogromna i tu sam se izgubila.

No, hvala Bogu, tresnemo tako ponekad o dno i tada shvatimo da možemo samo gore.

I podižemo sebe. I budemo tu za sebe. I pružimo sebi ljubavi kao tom malenom detetu koje smo bili. Jer to dete u nama živi kroz sećanja na osećaje. Samo treba da nađemo strpljenje za strahove koje proživljava i da ih objasnimo, da promenimo percepciju i dopustimo situaciji da se prirodno i sama promeni.

Ponavljam sebi i služi mi:

„Bezbedna si. Voljena si. Sigurna si. Predivna si. Dovoljno si dobra. Imaš sve što je potrebno da imaš i znaš sve što je potrebno da znaš. Ogromna moć se krije u tebi i tvoja snaga je neopisiva. Dopusti sebi da to vidiš. Ljubav je uvek jača od straha, samo je moramo izabrati. “ To je istina.

 

Šta sam naučila u ovom periodu?

  1. Sve prođe. Ama baš sve. I ovo će proći.
  2. Šira slika pokaže savršenu svrhu svake puzle. Ma koliko strašno delovalo, jedino stvarno strašno za nas je to što ne razumemo zašto nam se nešto dešava jer to je ono što nas čini nervoznima.
  3. Uvek će biti neko tu za tebe. Uvek ćeš spoznati da je nečija ljubav prema tebi veća od bilo kog straha. Nikada nisi sam, a kroz sve prođeš sam, kako god okreneš. Što pre prihvatimo da se sami rodimo i sami umremo, lakše ćemo primetiti koliko nam ljudi nudi pravu podršku.
  4. Zahvalnost je najvažnija. Uvek postoje blagoslovi u našem životu i uvek nam fokus treba na njima i biti.
  5. Nikada ne prolazimo kroz nešto što ne možemo preživeti. Imaš snage!
  6. Prepoznaj moć koju imaš, ali dopusti sebi da osećaš sve što osećaš. U redu je ponekad ne biti najjači u sobi.
  7. Anđeli su definitivno uvek uz nas, samo ih nekada ne čujemo od buke u našem umu.

 

Ovaj video je slučajno iskočio pre neki dan i utešio me je, a ujedno i setio me na jednu od mojih omiljenih knjiga "Anđeli u mojoj kosi" Lorne Birn:

https://www.youtube.com/watch?v=EIYJ22Cu0nI 

Kada nam je nešto teško, ma koliko toga znali, isprobali, primenili, veoma često zaboravimo šta treba da uradimo. Ili nam je bar teško da praktično primenimo. Često zaboravimo šta smo sve do sada uspeli prevazići. Zaboravimo da smo snažni i da imamo sve što je potrebno da bismo uspeli.

Šta mi je najviše pomoglo da se krenem polako da se vraćam u kolosek i na svoj put?

  1. Zagrljaj osobe koja me voli. Ne metode.
  2. Podsećanje da sam uvek savršeno bezbedna. 
  3. Iskren razgovor sa nekim ko me razume.
  4. Osvrtanje na sve ono što imam i već jesam. Zahvalnost, zahvalnost i uvek zahvalnost.
  5. Stvaranje. Kreativnost. Terapija umetnošću. Kroz stvaranje rukama mi izbacujemo i bes i frustraciju i ljutnju i fokusiramo se na sadašnji trenutak.

 

Ovo je jedan iskren tekst o tome koliko još imam da učim, a šta sam naučila. Nadam se da vam služi i da će vam pomoći da se setite svoje snage, a da u isto vreme budete veoma nežni prema sebi. Jer snažan je onaj koji je nežan.

Zahvalna sam sebi što sam se vratila pisanju iako nije još sve prošlo. Ipak, tu sam i ja valjda neko ko stvari može postaviti na svoje mesto.

 

Mnogo vas volim!

Vera

Postavi komentar

Postavi komentar