Budilnik Planete - Deca kao najveći zen majstori

Zen majstori nisu monasi sa Tibeta i nama toliko nedostupni. Svi smo mi nekada bili učitelji mudrosti. Svi smo mi nekada bili deca oduševljena životom. Grlili smo sadašnji trenutak postajući taj trenutak. Obožavali smo sebe i sve oko sebe. Nismo se plašili, smejali smo se.

Gde smo ostavili svest o tome koliko je svet čudesno mesto? Kako smo shvatili da se sve što imamo podrazumeva? Ko nas je podučio da je bitno biti bolji od drugih? Odakle nam ideja da je potrebno imati avione i kamione da bismo bili ispunjeni?

Zahvalnost je najvažnija lekcija na ovom svetu. Nije zalazak sunca nešto što se podrazumeva osobi koja ne vidi. Nije predivna melodija tek nešto što svira u pozadini onome koji ne čuje. Nije šetnja po parku neka tamo obična rutinska stvar onome koji ne može da hoda.

O ovome nas najbolje mogu podučiti deca. Ona su oduševljena svakodnevno svime što ih okružuje. Zvezde na nebu su za njih spektakl svake večeri. Kinder jaje je za njih zaista iznenađenje.

A šta kada bismo pokušali osloboditi to dete u nama? I shvatili magičnost svega što jeste!

Kada bismo samo mogli baš danas živeti ovaj dan začuđeni poput deteta!

Kada bismo poput deteta bili oduševljeni svaki put kada ugledamo leptira, puža, bubamaru ili ptičicu.

Kada bismo svakog psa sa oduševljem gledali kao najveće čudo prirode. Ili mesec kada se pojavi na nebu koje se polako gasi, videli uvek zaljubljenim očima! Ili trag aviona!

Ili, kada bismo presrećni skočili u svaku baru nakon kiše, ma koliko bilo hladno i ma kako skupe cipele bile!

Kada bismo jasno i glasno rekli NE svemu što nas sputava da se radujemo! Kada bismo svako jutro započeli prepuni energije i želje da vidimo kakvo nas čudo očekuje danas.

Kada bismo se odljutili za sekund nakon žustre svađe i kada bi nas bilo briga što smo se ubrljali od lubenice, breskve ili višanja!

I kada bismo zaspali ili seli gde god, kada se umorimo!

I kada bismo obožavali svoja buckasta ili mršava predivna tela!

Tada bismo bili autentični i zahvalni.

Tada bismo živeli ''100% ja'' verziju sebe, ali ja napisano malim slovom. Ja, koje ne traži potvrde i pohvale, ja- DUŠA, koje živi sada i svaki trenutak ceni kao jedinstven i savršen.

 

Pokušajte danas biti začuđeni poput deteta ili makar posmatrajte neko dete. Shvatićete da zen učitelj sedi na noši i ne zna da izgovori svaku reč. Razumećete lepotu sadašnjeg trenutka. Svi mi jednom jesmo bili deca i jesmo bili apsolutno autentični i srećni. Znali smo da zaslužujemo ljubav i svako dobro. Sada se samo moramo toga prisetiti!

 

Vera za Planetu radosti 

 

Postavi komentar

Postavi komentar