Biti sebi dobar roditelj

Ideja da sami biramo svoje roditelje je promenila moj pogled na život, a samim tim i odnose sa roditeljima.

Kada prihvatimo 100% odgovornost za svoja životna iskustva, mi priznajemo sopstvenu moć.

Ne znam je li lakše kriviti druge i optužiti roditelje i detinjstvo za sve što u našem životu ne funkcioniše, ali znam da nije konstruktivno i da time sebe proglašavamo žrtvom. Žrtva nikada ne može biti pobednik!

Svako iskustvo, ma kako lepo ili bolno bilo, desilo se da bi nas nečemu naučilo. O nama samima.

Kakvo god detinjstvo imali ili odnos sa roditeljima, sada smo odrasli, odgovorni prema sebi i možemo sebi nadomestiti sve ono što nam je kao detetu falilo.

Možemo odabrati sopstvenu moć i pružiti sebi svu ljubav, podršku, utehu.

Možemo sebi biti dobar roditelj!

Roditeljima opraštamo za sve, jer ih kao takve prihvatamo. Oni su nama za ljubav iz nas izvukli sve ono što smo mi odabrali da u ovaom životu razvijamo.

Ne, ne nosite se zabludama da bi bilo lakše i lepše da ste imali drugačije uslove.

Bilo bi drugačije, ali ne i uporedivo jer bi drugaliji uslovi i roditelji dali potpuno drugačije lekcije.

Mnoge potrebe nas kao deteta možemo oslušnuti u meditaciji za povezivanje sa unutrašnjim detetom.

Link ka mojoj meditacije je u nastavku:

https://www.youtube.com/watch?v=_8ba5l7bjWI

Kada radimo na odnosu sa unutrašnjim detetom, kad se ono oseća da je zbrinuto, uvaženo, voljeno, mnogo nam je lakše da sprovedemo neke promene. Donesite odluku koja je to promena.

Je li to promena da zdravije živimo?

Da se zdravije hranimo?

Da više spavamo?

Da vežbamo?

Da se zauzimamo za sebe?

Da postavljamo jasnije granice?

Da naučimo da kažemo ne?

Da više vodimo računa o higijeni?

Ili o svojim mislima?

Ono što je bila jedna od mojih najvećih spoznaja jeste to da kada su potrebe mog deteta, moje ćerke, u pitanju, ja uvek pronađem snage. I nekako uvek ustanem da pripremim zdraviji obrok, uvek je podstičem da ne propušta trening i slično. Nekako, uvek se izdignem iznad svog umora, tuge ili čega god.

Kad su, sa druge strane, neke meni važne stvari u pitanju, bilo da su zdrave navike ili ciljevi, dešavalo se da pokleknem i ne ustanem da sebi učinim uslugu.

Dešavalo se da kada nešto ne ide, sebe kritikujem, omalovažavam i slično. Ne svesno, naravno.

Nesvesnim ponavljajućim rečima.

Kada sam osvestila da itekako mogu da se izdignem iznad svoje trenutno situacije i budem tu za svoje dete, koliko u tom momentu mogu da pružim, shvatila sam da je za sklad, mir i uspeh NEOPHODNO da se ovakav odnos uspostavi i prema sebi.

Ovo je donelo veliku tranformaciju.

Suštinski, neću vas lagati da je sama spoznaja bila dovoljna i da se sve magično promenilo.

Nije. Spoznaja je samo bila prisutna pri svakoj situaciju u kojoj sam imala priliku da postupim na zdraviji podržavajući način.

Svaki put kada bih se dvoumila da li da ipak ne odem na vežbe jer sam umorna, odabrali bih biti primer svojoj ćerki i otišla da vežbam, uprkos umoru, vremenskim neprilikama i slično.  Ohrabrivala sam se na preduzimanje akcije koja je u trenutku nekada neprijatna, ali dugoročno donosi dobar osećaj. Da sam sebi važna i da biram sebe.

Neretko znači i pitanje: Šta bi sada uradila osoba koja voli sebe? I onda odaberemo upravo ovakvo reagovanje.

Istovremeno bitno je učvrstiti podržavajući način obraćanja samom sebi.

Ohrabrivati sebe.

Primećivati svoje kvalitete.

Bodriti sebe.

Utešiti sebe.

Birati dobre misli.

Birati dobre navike.

Dozvoliti sebi nesavršenosti. Svoju dovoljnost.

Biti podrška sebi baš onako kako biste bili svom detetu ili kako ste maštali da bi bilo lepo da su vaši roditelji znali bolje.

Hvala, volim te!

Vera Ćirković

Postavi komentar

Postavi komentar