Život je putovanje, život je planinarenje

Juče sam učestvovala na Fruškogorskom maratonu. Provela sam predivan dan u prirodi, sa prijateljima i sama sa sobom. Ponosno smo prošli kroz cilj, zadovoljni što smo doneli odluku da budemo deo ove priče, ispunjeni i umorni. Znala sam da će mi prijati ovaj vid akcije. Osećala sam da mi je potrebno povezivanje sa prirodom i sa samom sobom i bila sam potpuno u pravu. Međutim, nisam mogla ni da zamislim šta će mi sve ovo putešestvije doneti. Sa čime sam se vratila iz šetnje? Sa fantastičnim spoznajama!

Shvatila sam da je priroda najveći izvor energije. Mi smo opterećeni time da li su pune baterije na našim raznim aparatima, pobrinemo se za to da napunimo i eksterne punjače, a da se retko odlučujemo da se posvetimo punjenju svopstvenih baterija. Gde se najbolje možemo puniti? U prirodi. Šetajući kroz šumu, gledajući u mnogo nijansi zelene boje jednostavno sam osetila kako se moje ćelije pune energijom. Dodatno me je opuštao zvuk ptičica i ta savršena sinhronizovanost  prirode, koja je čudesna. U šumi je sve skladno i mirno. Priroda je ono što jeste i zbog toga je ta energija toliko snažna. Šuma se ne takmiči niti poredi sa livadom. Pčelice ne zavide cveću. Trava ne pokušava biti crvena ili žuta, nego jeste ono što jeste. Sve je tako savršeno skladno i samim tim lepo. Zašto se mi toliko napunimo energijom kad smo u dodiru sa prirodom? Zato što nam ona svojim primerom dozvoljava da budemo ono što jesmo. U prirodi ne moramo biti skockani i našminkani, od nas se  to ne traži. Ne moramo biti bolji od drugih. Ne moramo biti politički korektni. Ne moramo se smejati ako smo tužni, tu znamo da je savršeno u redu da osećamo ono što osećamo i da budemo ono što jesmo. Posmatrajući prirodu shvatila sam i suštinu prihvatanja, neophodnost neopiranja. Wow! Čovek se stalno opire, osećanjima, situacijama i u tom grču blokira sopstveni rast i savršenu usklađenost života i to samo zato što misli da zna kako treba. A sve je obrnuto, znao bi kada ne bi mislio.

Sve životne dileme, izazovi, padovi energije traže od nas povratak sebi, a boravak u prirodi taj proces ubrzava.

Donela sam odluku da kad god mogu sebi dozvolim da budem okružena zelenilom. Nekada će to biti u parku ispred kancelarije, nekada će to biti dečje igralište iza zgrade, a nekada izletište udaljeno par desetina ili stotina kilometara. Toliko sebi dugujem.

Učešće na fruškogorskom maratonu i nekada davno višegodišnji planinarski staž dozvolili su mi da razumem život. Planinarenje je samo metafora života! Wow, jeste!

Kada se penjemo na vrh, mi hodamo, usponi su često veliki, nekada je strmo, nekada manje strmo i uvek je potrebna kondicija. Često nas uhvati strah hoćemo li moći da se uspenjemo, hoćemo li ostati bez daha, brinemo kada ćemo konačno stići. Ukoliko žurimo da se popnemo na vrh, pravimo veće korake u nadi da će brže proći zamor i muka, ako li pre stignemo. Međutim, sve je obrnuto. Kada pravimo male korake, hodamo nogu pred nogu, svesno dišemo, mi primećujemo lepotu oko sebe, osluškujemo te savršene zvuke, primećujemo dodir povetarca na vratu, uživamo u zelenilu i skadu. Uživamo u putovanju do vrha. Kada li se napokon i popnemo, pravo zadovoljstvo ćemo osetiti jedino ako smo čitavom stazom do gore bili svesni i mirni. Čak ćemo se iznanaditi da smo već stigli. Oduševićemo se pogledom i u nekom momentu krenućemo da silazimo. Ako smo na putu do gore razmišljali o tome koliko još do vrha? hoću li uspeti? U šta sam se uvalio, pa ovo je teško! Da li je ovo pravi put?Jesu li ovi ljudi pravo društvo za ovaj poduhvat o i slično, samo stizanje na cilj neće biti nagrada. Celim putem ćemo misliti kako će sve biti super samo kada se popnemo. Suprotnost istini. Ako li smo put prelazili u strahu, shvatićemo da vrh nije ništa posebno i nećemo dobiti kompenzaciju za prethodno izgubljenu energiju. Mi se na vrhu nećemo predugo zadržati, niti tu ima previše prostora. I najvažnije, dok se penjemo mi živimo u iluziji da će biti mnogo lakše silaziti. Svaki silazak sa vrha traži od nas mnogo veći oprez i koncentraciju i mnogo je lakše strmoglaviti se kada krenemo ka dole. Da li nas uhvati strah? Da. Da li moramo sići? Da. Možemo li zauvek ostati na vrhu? Ne, niti bi imalo smisla.

Da li vas ovo podseća na životni ciklus? Život ima identičan ritam. Malo se penjemo, malo silazimo. U nekom trenutku smo na vrhu. U nekom smo u podnožju. Sve vreme se krećemo i od nas sve zavisi. I da, ne možemo uvek biti na vrhu.

Dok hodamo stazom života, ako idemo korak po korak, svesno dišemo, svesni smo svega što je oko nas i uživamo u sadašnjem trenutku samo će nas iznenaditi pogled od gore. Oduševiće nas, ali će pravo zadovoljstvo doneti samo skup svih malih svesnih koraka koji su nas doveli do cilja. Onda kreće krug silaženja. U kom smislu je oprez potreban kada krenemo ka dole? U smislu da kada se nađemo u izazovnom periodu, od nas se traži pozornost, još veća budnost kako bismo razumeli koji je sledeći korak i kako bismo razumeli kakva se lekcija krije u izazovu. Traži se od nas oprez da ne skliznemo u negaciju. Kada brže shvatimo to, lakše se i brže spustimo i dozvoljavamo da sa dna krenemo ponovo ka gore. Gore je pogled mnogo širi i lepši, jer je svest proširena budnošću. I još nešto, kada se ne brinemo kakav je pogled sa vrha, mnogo se više iznenadimo i još više uživamo. Dozvolimo sebi da imamo poverenja, a životu da nas iznenadi! Ko nas i može lepše i bolje iznenaditi nego samo Univerzum?

A šta bi sa mojim jučerašnjim izletom? Prešli smo dosta kilometara. Jedan dobar deo puta prolazili smo kroz klizavo duboko blato, čak i sneg. Morali smo da budemo veoma pažljivi. Gledali smo dole. Patike su se lepile za tlo, bilo je teško održati balans. Šta nas je ovde život naučio? To klizavo blato, koje nas je toliko zaprljalo, nas je podsticalo da budemo veoma koncentrisani i fokusirani da sopstvene pokrete sada. Ne, ne želliš okliznuti u vlažnom lepljivom blatu i pasti na kamen ili klizavu mokru travu. Zato paziš. Opet metafora. Blato nas vrlo često podseća da se ostavimo misli. Posebno misli o sutra. Da, tokom puta, moraš proći nekad i kroz blato, jer ostati u vlažnoj šumi nije opcija. Stoga, pogled u svaki korak i sa poverenjem u sebe. I sa stalnim kretanjem. Jer da ostaneš u blatu i kukaš i treskaš se što ti se ne dopada, samo ćeš se dublje zaglaviti i više isprljati. Hrabrost i kretanje kroz izazovan period te čini jačim, spretnijim, zadovoljnijim sobom. Isto i u životu, korak po korak, svest o svakom pokretu, vera u sebe i uživaj u svakom trenutku.

Bilo je naporno. Mogli smo kukati. Mogli smo pričati samo o blatnjavom delu puta i zaboraviti na čarobne staze i zelenilo i cveće i hor ptičica. Hvala Bogu, bili smo svesni i na cilj stigli zaista ispunjeni i zadovoljni i to samo zato što je putovanje do cilja bilo predivno. Prolazak kroz cilj je samo jedan jedini korak. Uživati do njega jeste poenta. Samo je tako moguće istinski uživati u postignutom.

Život je putovaje, ne destinacija. Život je planinarenje. Svi smo mi putnici, svi smo mi planinari. Na nama je samo da se trudimo da budemo svesni i uživamo. I u usponima i u padovima, kako bismo istinski bili zadovoljni ciljem.

Voli vas Vera

 

 

Komentari

Postavi komentar Prikaži komentare

Veliki pozdrav za "hrabrost" Vere koja ima izraženu veru u sebe.
Izuzetna mi je bila čast da budem saputnik pri "životnom putovanju preslikanom kroz život planinarenja"

Uz pročitan tekst preporučujem sledeću emisiju:
Sasvim prirodno: Lekari leče - priroda izlečuje
https://www.youtube.com/watch?v=zIOIremTOQI

Postavi komentar